“Od nas desetorice u sobi, u najtežem položaju bio je Vladimir Purić, tridesetpetogodišnji Ciganin iz sela Sopota na Kosmaju, zemljoradnik, oboleo od raka. Kada sam mu jednom prilikom pomogao da izađe iz sobe u bolnički hodnik, da puši, poče naš prvi razgovor.

Čuo sam da ste pesnik – reče mi čim je seo na klupu i zapalio cigaretu.

Pomislio sam, po navici, da izbegnem odgovor na ovakvo pitanje, ali sam u istom trenutku i osetio da je to u ovom slučaju besmisleno.

Zamolio me je da napišem pesmu o njemu i njegovoj bolesti.

A šta će ti to, Vladimire? – pitao sam.

Pa tako … Ako ostanem živ da imam za uspomenu kad sam bolovo … A ako ne ostanem…

Šta ako ne ostaneš? – pokušao sam da se nasmejem, ne bi li mu na šalu okrenuo ovakvu misao.

Pa tako … Neka ostane vama …

Danima me je Vladimir Purić posmatrao iz svog kreveta u uglu. Kad god bih se okrenuo na tu stranu, u mene su bile uperene njegove beonjače, koje su bleštale iz crnog, mršavog lica: očekivao je pesmu. Tih dana je već bio zabatalio i lekove. Nisam ga video ni hranu da uzima.

Jednom smo u hodniku zapodeli i ovakav razgovor:

Kako si uspeo, Vladimire, da se toliko razboliš?

Mnogo sam radio … Kosio sam i noću …”

“Zapisi o crnom Vladimiru” naziv je zbirke pjesama koja je nastala u toku pjesnikovog boravka u bolnici, gdje se susreo sa Vladimirom.Vladimir je zemljoradnik koji je obolio i koji traži pjesmu koja će biti trag da je nekad postojao. Lik Vladimira simbolizuje sve seljake koji svoj život posvete sopstvenom radu, koji od svog rada žive i izdržavaju porodicu, fizički teško rade da ih često taj rad odvede u bolnički krevet. Kad se težak, seljak, razboli teži je nego teg, kako i sam Raičković kazuje. Često zemljoradnici nisu u velikoj finansijskoj mogućnosti da mogu finansirati sve tretmane i lijekove. Iza sebe ostavljaju porodicu koja  zavisi od njih i njihovog rada, pusta polja. Ovo je ciklus pjesama o čovjeku i njegovoj sudbini zatvorenoj u četiri bolnička zida; o skrivenim razmišljanjima, nadanjima i željama. Kada seljak umre to neće nijedna vijest da objavi, uzdahne samo njiva bremenita. “Leleču tri sina, dve kćeri, udovica..”- kazuje Raičković u slučaju Vladimira Purića. Čak i nakon smrti Vladimir nije našao mir, već je njegov duh lelujao nad Kosmajem i kosio noću. Simbol za sve ljudi koji cio život predaju radu na njivama, koji mukotrpno i teško zarađuju svoj dinar, pa od toga često i obole.

“Seljak kad umre malo je buketa i  ikebana.

Tužno miriše bosiljak

I poneka muškatla tek ubrana,

a on u očima nosi čitavu livadu cvetnu

sto je milovao i udisao svakoga dana.” – Svetlana Biorac Matić

Kad seljak umre niko ne drži velike govore, a seljak u Raičkovićevom zapisu je ipak želio neki trag o sebi, da ga upamtne, pa makar i kroz pjesmu. Umjesto lijeka on traži pjesmu. On hoće pjesmu o tome kako pati.

“Pa kakva bi voleo da bude ta pesma, Vladimire? … Onako prosta, jednostavna? … Kao narodna?

Mučio sam se da pogodim onakvu reč, na koju bi Vladimir, kao blisku, mogao da reaguje. Pomenuo sam i deseterac, čak i gusle.

Međutim, posle dužeg ćutanja, on se sam izrekao:

Pa neka, bude onako … ko ono kad je umirao Branko Radičević …

Po prvi put otkad se poznajemo, kao da sam osetio kako se ovaj crni čovek u trenutku sasvim osvetilo iznutra – i kako ga tek sad zapravo vidim. Iako je celog života bio zemljoradnik, težak, u njemu je evo pred kraj ipak pobedio Ciganin i lutalica, sa lakom, violinskom dušom.”

Vedrana Bogdanović