Medijska pismenost predstavlja ključni koncept koji je definisan na renomiranoj Nacionalnoj konferenciji o medijskoj pismenosti 1992. godine. Ovaj pojam obuhvata sposobnost pojedinaca da pristupaju, analiziraju, vrednuju i šalju poruke putem medija. Koncept medijske pismenosti je prvobitno razvijen od strane Aufderheidea 1992. godine.

Centralna tema medijske pismenosti leži u razvijanju kritičkih i kreativnih veština, koje uključuju sticanje znanja neophodnih za povezivanje kompleksnih ideja, postavljanje relevantnih pitanja, prepoznavanje istinitih odgovora i identifikovanje dezinformacija. Ove veštine igraju presudnu ulogu u očuvanju intelektualnih sloboda.

Definicija medijske pismenosti ističe pozitivan uticaj medija kao izvora informacija i zabave. Da bismo efikasno koristili medije, neophodno je da steknemo i osvestimo različita znanja i veštine. Napredna društva ne prepuštaju pojedincima da samostalno ovladaju ovim procesom, već podržavaju razne društvene strategije za podizanje medijske pismenosti, slediocići primerima dobre prakse i međunarodnih preporuka.

Još sedamdesetih godina prošlog veka, UNESCO je pokrenuo pitanje medijskog obrazovanja, shvatajući ključnu ulogu medija u životu pojedinaca i porodica. Organizacija je apelovala na sve zemlje da unesu medijsko obrazovanje u svoje obrazovne sisteme, kako u razvijenim, tako i u manje razvijenim zemljama. Potpisivanjem Deklaracije o medijskom vaspitanju 1982. godine, koncept medijske pismenosti ili medijskog odgoja doživeo je određene promene, ali je i dalje ukorenjen u osnovnoj ideji – komunikacijska prava koja proizilaze iz osnovnih ljudskih prava garantovanih međunarodnim dokumentima. Povelja Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima iz 1945. godine i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine predstavljaju najvažnije dokumente koji leže u osnovi ovog koncepta.

Koncepcija medijske pismenosti razvija različite veštine, uključujući tehničke sposobnosti u vezi sa pristupom medijima, kritičko razumevanje medijskih sadržaja, kao i sposobnost njihovog tumačenja i kritičkog vrednovanja. Takođe, medijska pismenost podrazumeva i praktične veštine koje nam omogućavaju da efikasno stvaramo medijske poruke. Sve ove veštine doprinose boljem razumevanju medija bez upuštanja u stereotipe, i promovišu njihovo odgovorno prihvatanje u društvu koje ih pažljivo i kritički preispituje.

Područje istraživanja medijske pismenosti obuhvata razmatranje potencijalno štetnih medijskih sadržaja kao što su nasilje, reklame, stereotipi i pornografija. Takođe, istražuje se i uticaj medija i štetnih sadržaja, kao i regulacija i samoregulacija (putem uspostavljenih konvencija, nacionalnih zakona i etičkih kodeksa novinara i oglašivača), kao i uloga novih tehnologija u društvu. Ovo uključuje proučavanje industrijske obrade informacija, zabave i kulture, interaktivne komunikacije, kao i novih medijskih žanrova poput blogova i slično.

B.Tomić