Novinarstvo i aktivizam

Da li novinari treba da govore i pišu ono što misle? Nedavne kontroverze ponovo su otvorile staro pitanje o profesionalnoj etici novinara i njihovoj političkoj funkciji u demokratiji.

Sudski postupak koji je u toku pokazao je kako su – i koliko često – voditelji kanala Fox News lagali svoje gledaoce tvrdeći da su predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 2020. godine bili „ukradeni“. Gary Lineker, nekadašnja fudbalska zvezda, a sada sportski komentator, suspendovan je na BBC-u zbog tvitova u kojima je kritikovao imigracionu politiku britanske vlade, što se navodno kosi sa tradicionalnim standardima nepristrasnog izveštavanja u ovoj medijskoj kući. Na sve strane novinari debatuju o tome da li zauzimanjem određene političke pozicije prelaze neku opasnu crvenu liniju koja novinarstvo deli od aktivizma.

Ali konvencionalna distinkcija između novinara i aktiviste je pogrešno postavljena, jer u poslu koji novinari obavljaju za dobro društva nikada nije bilo ničega pasivnog. U vreme kada autokrati konsoliduju svoju moć napadajući medije (ili odbacuju pokušaje kritičkog izveštavanja kao lažne vesti), uzdržavanje od kritike takvog ponašanja vodi nas u tolerisanje uspona autoritarizma. Ćutanje novinara nije neutralno.

Kao što su mnogi medijski kritičari već pokazali, tradicionalna praksa mehaničkog prenošenja stavova obe strane u političkom sporu često vodi iskrivljenom viđenju stvarnosti. Otuda naslov objavljen u magazinu The Atlantic 2014: „Da, polarizacija je asimetrična, ali konzervativci jesu mnogo gori“. U međuvremenu se trampifikovana Republikanska partija okrenula protiv demokratije kao takve. Prikazivanje takvih asimetričnih situacija kao simetričnih možda stvara privid tradicionalne novinarske objektivnosti, ali to se čini nauštrb istine.

Po mišljenju kritičara medija Jay Rosena, imperativ prikazivanja obe strane manje je motivisan profesionalnom etikom objektivnosti, a više strahom novinara da će biti optuženi za partijsku opredeljenost. Ono što oni traže, dok se skrivaju iza maske neutralnosti, zapravo nije istina već sigurno utočište.

Novinar koji proglasi sebe za pripadnika pokreta demokratskog otpora može izgubiti kredibilitet, ako se taj otpor manifestuje iznošenjem stavova o pitanjima kao što je potreban iznos beneficija za nezaposlene. To pitanje jeste važno, ali ne čini samo jezgro demokratije kao takve. Pošto u demokratijama uvek postoji mnoštvo spornih pitanja koja treba rešavati, uvođenje političke agende u baš svaku novinarsku priču – bilo da je ta agenda progresivna ili konzervativna – proizvodi posledice mnogo pogubnije od samo lošeg novinarstva. Takav pristup implicira prezir prema sugrađanima, jer polazi od stava da im se ne može prepustiti da sami razmisle i donesu odluku. Često se piše o gubitku poverenja javnosti u medije, ali izgleda da je gubitak poverenja obostran.

Umesto da postavljamo problem kao pitanje izbora između novinarstva i aktivizma, korisnija bi bila distinkcija između izveštavanja i zastupanja (što nije isto što i novinarstvo mišljenja, kakvo nude kolumnisti i komentatori). Oba pristupa se oslanjaju na činjenice i pozivaju čitaoce da im pristupe otvorenog uma. Dok je kod novinara naglasak na informisanju, zastupnici određenog stava rade na reformisanju; tako definisan cilj ne znači da se ne moraju baviti istraživačkim radom – naprotiv, upravo istraživanje daje snagu njihovim tekstovima.

Cijeli tekst na www.pescanik.net