„И наше, друже, нек су веће блести / Неће нам име потомству одвести / Ако врлином нисмо стекли глас“. Јован Стерија Поповић, „Честољупцу“

Данашњу причу почињемо овим, омиљеним цитатом нашег саговорника Бориса Ђорема – једног обичног а необичног човјека, поријеклом из мале средине, који је по првим дјелима и таленту који показује изузетан. На питање шта је највише утицало на афирмацију његовог стваралаштва и садашње стваралачке личности, аутор каже да је то углавном средина у којој је одрастао. Војковићи, Источно Сарајево… „Крај моје бабе са мајчине стране – ту сам проводио многе распусте. Сада, нажалост, већ и угашено село Тмуше, Улог код Калиновика. Васпитно-образовне установе које је похађао још тамо од септембра 2003.

„Људи које сам сусретао све ове године. Дружио се. Био им и колега на било који начин… Сарађивао пословно. Или пак све ово истовремено. Крајеви, предјели у које сам путовао туристички или из неких обавеза. Књиге које сам (про)читао. Манифестације на којима сам учествовао. Музика, филмови, рекламе… Има тога скривенога код мене… И те како. Све ово утиче на развијање, на стасање… На људско и на свако друго, па тако умногоме и умјетничко. Некада пак за умјетничко надахнуће може или би могло бити од користи чак и случајно чути понеку реченицу из нечијега разговора или, рецимо, видјети тако нешто успут, ненадано. Све се може укомпоновати… Све може послужити, што се мене тиче“ – истиче наш саговорник.

Да ли си одрастао у породици у којој је његована умјетност, па отуда и твоја љубав према писаној ријечи?

„Било је, истина, умјетнички надарених у мојој породици, римовали су, писали есеје, цртали, сликали – али су пак „практичн(иј)е ствари“ и „занимације“ код њих превагнуле у потпуности. Ја још нисам одустао од умјетности и од културе – надам се како ме, ипак, то и неће никада престати испуњавати“.

Да ли си имао узоре на које се и сада ослањаш?

„И не у оном „класичном“, „уобичајеном“ смислу. Све (мене) може инспирисати, зависи то од многобројних околности… Поготово од оних које сам навео у одговору на раније питање“.

Да ли је мала средина препрека за људе који имају дара за поезију, културу, умјетност уопште?

„Колико се то данас истински цијени и прије свега разумије? Мало је разумијевања у свакој средини и у свакоме времену… Заиста… Тако јесте и у моме окружењу и уопште у овом нашем времену. Ипак, веома сам срећан што познајем и сусрећем и такве, истинске поштоваоце ма чијега стваралаштва“.

Награђиван си више пута за своја дјела, које су то награде биле?

„Било је тога и подоста: два пута „Гордана Брајовић“ за средњошколске радове, фестивал у Алексинцу; много пута у прошлости признања новосадске „Сцене свих креативних“; у Источном Сарајеву три пута награда „Радославница“ (у част Радослава Самарџије) за пјеснике до 30 година те два пута, још и раније, за ђачке радове; не тако давно награда мркоњићкога Клуба умјетничких душа за „најоригиналнију пјесму“ (тако кажу); једно поодавно признање у нишкој Медијани; двије дипломе Књижевнога клуба „Бранко Миљковић“ из Ниша; захвалнице за учешћа у умјетничким зборницима… Поред тога свега и – многоструко објављиван у зборницима и у часописима, чак и на међународном нивоу“.

Да ли тренутно нешто пишеш и да ли имаш у плану неке нове теме?

Да ли тренутно нешто пишем? Умјетнички – барем тренутно – и не баш. Написао сам почетком фебруара једну пјесму о Тину Ујевићу. Од тада ни слова… Иначе врло ријетко и пишем… Ваљда како наиђе инспирација… Друкчије, мислим, и не би ваљало. Наравно, кратак је тај период од почетка фебруара, иако не зависи само од тога… Ово наводим (и) јер има стваралаца који сваки дан исписују редове и редове. Не могу ја то тако… У посљедње вријеме се мало чешће бавим и „неким“ научним радом. Наравно да пјесме ипак нећу запостављати. Али не може то насилу. А нове теме? Све може бити тема, понављам. Па шта се ухвати у мрежу“.

Истина, како и сам аутор рече, мало је разумијевања у сваком времену и свакој средини, а у нашем времену премало за писану ријеч, поезију, умјетност уоште. Људи смо виртуелне ере, али све док има људи који се одваже да напишу понеку пјесму,
књигу биће и људи који ће имати слуха и разумијевања за такве ствари.

Ведрана Богдановић

ИСПИТ САВЈЕСТИ?

Крст често носи (и) жена:
Посебно честита, смјерна.
А каткад: нико – ни женско! –
Под капом овом небеском

Да брани њу од клевете,
Но се ту све дубље рије:
„Ко зна ком грије кревете…
Дијете ко зна и чије ј'…“

И слично… За чисту особу
Причати сваку гнусобу…
Застани! Почекај мало!

Ти – можда – виде зрцало?
Можда јед што из њих бије
Само је знак пројекције?

Борис Ђорем