Književnik i muzičar Marko Šelić Marčelo za Dane govori o svojim romanima, muzici, stripu, našoj higijeni sjećanja i nesjećanja, pa priznaje da je jako teško sebi priznati da si, iako imaš mobitel i brzi internet, ti u suštini samo savremeni paganin koji živi u iluziji civilizacije jer su sve to samo gedžeti.

DANI: Budući da ste jednako prisutni i u muzici i u književnosti, kako balansirate između ta dva medija i šta Vam je bitno u jednom, a šta u drugom?

MARČELO: Čudno je. Često zateknem sebe i pomalo zbunjenog u svemu tome. I jedna i druga forma imaju i svojih prednosti i svojih mana. Dakle, čini se, ako ćemo se uopšte zasititi, da ćemo se brže zasititi kao čitaoci proze nego kao čitaoci poezije, posebno kao slušaoci. Ali ima i tu ovog drugog argumenta, koliko god muzika lakše stizala do ljudi, ona stiže i na malo drugačiji način, koji je usputaški. Ljudi počinju da slušaju muziku usputaški. Ne svi, srećom, ali jedan nemali broj ljudi muziku doživljava kao pozadinski šum svog života koji slušamo kada vozimo, kuvamo, kupamo se… Tako da je prednost muzike u tome što je daleko prisutnija i mnogo dostupnija, dok čitanje traži posvećenost i vreme. Upravo zato što traži vreme, otud traži posvećenost. I zato se srazmerno malo ljudi odlučuje za to, ali zato su ti ljudi, gotov sam da kažem, poštenija publika. Jer oni zaista moraju da se posvete, čitanje samo po sebi iziskuje koncentrisanost, a slušanje muzike više, nažalost, ne. Čak se i gomila autora ponaša tako, pa s punom svešću pravi muziku koja nije više slojevita.

Ceo tekst na linku BHDani ovdje!