„To što se dogodilo tome ocu može se dogoditi i najlepšoj ženi sa čovekom koga mnogo voli: ako mu dosadi svojom ljubavlju, on ode i izbegava je, služeći se kojekakvim niskostima. Tako biva sa svim osećanjima. Naše je srce riznica, ako ga odjednom ispraznite, onda ste propali. Kao što ne opraštamo čoveku koji je ostao bez prebijene pare, tako isto ne opraštamo ni osećanju koje se u celosti ispolji. Taj otac dao je sve. Davao je punih dvadeset godina, i svoju nežnost, i svoju ljubav; dao je sve svoje bogatstvo za jedan dan. Kad su njegove kćeri dobro iscedile limun, koru su bacile na ulicu.“

Roman Čiča Gorio možemo da podijelimo na dvije tematske cjeline ili dvije ključne priče. Jedna nam kazuje o mladom siromašnom studentu plemićkog porijekla, Eženu de Rastinjaku, koji ima ambiciju mladog provincijalca da uspije u velikom društvu i uspije u visokom društvu. Druga tema se odnosi na čiča Goria proizvođača rezanaca, nekada bogatom i uglednom članu društva, kroz čiji portret učimo o bezuslovnoj ljubavi oca prema ćerkama bez obzira na njihovo ponašanje.

Slika Pariskog društva u romanu Čiča Gorio upravo govori da je sve podređeno ličnim interesima, sticanju moći  i novca bez obzira na koji način će neko da se izbori za bolji status u društvu. Prikazuju se svi slojevi društva od najsiromašnijih do onih imućnih kao i lažan privid sreće. Neke stvari i danas mogu da se poistovjete sa romanom Čiča Gorio u kojem se opisuje brutalna iskrenost i pesimističnost društva.

Vedrana Bogdanović